|
| ИНТЕРВЈУ |
| | Драган Перић |
|
| Атлетичар |
|
|
|
 Мало је наших атлетичара који могу да се похвале врхунским резултатима, а још мање оних који те резултате постижу у континуитету, већ деценијама. Један од њих је, слободно можемо рећи, легенда српске атлетике Драган Перић. Незаобилазни члан наше олимпијске експедиције још од давне 1992. године и Игара у Барселони. Од тада па до данас, Драган је био на четири Олимпијска турнира, а био би учесник и овогодишње смотре најбољих светских спортиста да се у читаву причу нису умешали појединци из Атлетског савеза Србије, који су оспорили његов резултат вредан А олимпијске норме, постигнут у Републици Српској.
Не одустаје наш шампион од борбе за истином. Како истиче, најважније му је да након свега, на заласку велике каријере, изађе чист и без мрље.
Сва дешавања око овог јединственог случаја била су повод за разговор са Драганом Перићем. Одмах на почетку замолили смо га да посетиоцима сајта нашег Спортског друштва објасни како се осећа последњих недеља, колико траје драма око његовог пласмана на ОИ у Пекинг.
"Све ово веома тешко подносим, јер сам уверан да не постоји ниједна чињеница зашто би ми био оспорен резултат вредан олимпијске норме. Нажалост, у Србији је све могуће. Убеђен сам да је ово јединствен случај у свету да једном спортисти олимпијску норму оспори његов национални, матични Савез."
Како је све почело? И како је дошло до тога да се доведе у питање ваш пласман на Олимпијске игре?
„Током припрема које сам имао у Бајиној Башти стигао ми је позив да учествујем на Отвореном државном првенству Републике Српске. Такмичење је одржано у Соколцу, на новоотвореном атлетском стадиону, и савршено се уклапало у мој распоред припрема. Са задовољством сам прихватио позив за тај атлетски митинг, на којем је поред мене учествовао и Милан Јотановић. Резултат који сам остварио на том такмичењу износио је двадесет метара и четрдесет сантиметара, што је било довољно за А олимпијску норму!"
Шта се онда догодило?
„Прошло је читавих три месеца након тог такмичења кад сам сазнао да су људи из АСС оспорили мој резултат и послали допис Међународној атлетској федерацији да је мој резултат нерегуларан. То је за мене био прави шок, али одмах сам се прибрао и отпочео велику борбу да исправим огромну штету која ми је нанета тим поступком. Понављам,.никако ми није потребна мрља на самом заласку моје каријере."
Да ли је могуће, поред свих непријатности које сте доживели од људи из Атлетског савеза, остати фокусиран и спреман да на сваком тренингу и такмичењу дате свој максимум?
"То је у овом тренутку практично немогуће, јер моје 44 године ипак чине своје. У нормалим околностима тренирао бих два до три пута на дан, а сада једва успевам да одрадим један тренинг дневно. Тешко је било прошле године, нажалост ове ће бити много, много теже спремити се. Најтеже ми пада чињеница да поново морам да јурим олимпијску норму".
Трајете на атлетској сцени три деценије, стекли сте довољно искуства да препознате талентоване младе атлетичаре. Има ли их Србија у овом тренутку или је лоша ситуација у нашој „краљици спортова" ипак узела данак?
"Свакако да их има. Ја конкретно могу да говорим за своју дисциплину - бацање кугле где су се својим резултатима издвојила тројица талентованих дечака: Лука Рујевић, Милан Јотановић и Асмир Колашинац, који чине јаку конкуренцију младих бацача. Пред њима су каријере, од њих се с правом очекује да трају наредних десетак година и да за то време остваре запажене резултате на домаћој и интернационалној сцени".
Одавно је познато да је стање у нашој атлетици веома лоше, да ли ви примећујете неки напредак и има ли светла на крају тог тунела?
"Управо то доказује и чињеница да нашу атлетику од деведесете године чинимо Драгутин Топић и ја и да је мало нових атлетичара дошло након тог периода, што је веома поражавајуће за све у овом нашем спорту. Ипак, нешто иде набоље. Доласком нове структуре људи у Атлетски савез, на челу са Слободаном Бранковићем, многе ствари су се промениле. Пре свега ту мислим на однос према раду, где долазе до изражаја Слободанова способност и стручност, јер у овом тренутку нема боље особе уз коју би стасавали нови млади тренери и атлетичари. Истакао бих да сам умерени оптимиста што се тиче будућности наше атлетике".
Вратимо се лепшим темама и подсетимо се Ваше богате каријере. Учествовали сте на четири Олимпијска турнира. Дуг је пут од Барселоне до Атине, посебно је интересанта та олимпијска 1992. година?
"Ух, само кад се сетим те 1992! Тешка година за све нас, почетак рата, санкције, никоме није било до спорта. Међутим, стигао је позив за Олимпијске игре... Дуго се одлучивало да ли ћемо уопште да идемо или не. На крају је пресудио спортски мотив и нашао сам се у авиону за Барселону. Предивно искуство, то су биле моје прве Игре и први велики резултат, јер доћи из тако мале земље и ући у финале атлетског турнира за мене је то тада изгледало као немогућа мисија. И дан данас то седмо место из Шпаније сматрам једним од својих највећих успеха, нарочито ако се у обзир узме и чињеница да сам ја једини такмичар са простора читаве бивше Југославије који се домогао финала на атлетском турниру".
Атланта 1996. године, још једно учешће на ОИ и – поново финале.
"Од тих Игара сам очекивао много више јер сам био у најбољим атлетским годинама, али и освојено осмо место сматрам важним резултатом у новијој историји наше атлетике. Ипак, из Атланте памтимо нешто много важније, а то је четврто место Драгутина Топића, резултат који ће тешко неко надмашити у скоријој будућности. То морамо знати да ценимо. Драгутин сигурно спада у ред наших најбољих атлетичара свих времена".
На Олимпијским играма у Сиднеју 2000. и Атини 2004. наша земља није бележила значајније атлетске резултате. Ове године у Пекингу, домаћа јавност веома много очекује од Оливере Јевтић у маратону. Сматрате ли тај оптимизам основаним?
"Оливера је фантастича девојка, вредно тренира и верује у себе, а то је најважније. Има веома добре услове за тренирање, а поред тога тренира на Златибору, нашој најпитомијој планини на којој су ваздушне струје идеалне за тренирање. Наравно да мислим да ће направити добар резултат, али не онакав какав наша јавност жели, јер ипак је то врхунска атлетика, којом се бави читав свет, а у таквој конкуренцији, практично је немогуће остварити очекивања која су, слободно могу да кажем, понекад и нереална".
Поред дреса репрезентације Југославије, сада и Србиј, у којима сте се прославили на међународној сцени, носите и дрес Црвене звезде. Шта за Вас значе наступи у црвено-белом и какав је осећај бити легенда Звезде?
"Велика ми је част што ме људи тако доживљавају, то нема никакву цену. Црвену звезду доживљавам као свој клуб, као другу кућу и веома ми значи подршка коју имам од челних људи у клубу".
На недавно завршеном „Б" Купу европских шампиона у Португалу Црвена звезда је заузела високо четврто место, а Ви сте били најискуснији члан црвено-беле експедиције. Како на то гледају млади Звездини атлетичари и колико њима значи ваше присуство?
"Респектују и мене и моје искуство стечено годинама. Покушао сам да на том такмичењу искористим свој ауторитет који имам код тих момака и усмерим га у најбољем могућем правцу. Надам се да сам у томе и успео. Они су то вратили на најбољи могући начин, својим резултатима".
Можете ли издвојити неко име, неког будућег шампиона с „Маракане"?
"Незахвално је то, покушао сам то да урадим, онако, сам за себе да анализирам и увек схватим да је то немогуће. Нека они само наставе са вредним тренинзима, а резултати ће доћи као логична последица њихових напора. Међутим, убеђен сам да ће бити шампиона, јер је Звезда велики и озбиљан клуб, са веома озбиљном плејадом тренера који добро и организовано раде. Довољан показатељ наше доминације је да смо и петоструки прваци државе ове године".
Најавили сте да полако приводите каријеру крају... Да ли сте већ одлучили шта ћете потом радити?
"Још је све под знаком питања. Планирао сам да се опростим на Олимпијским играма, што би за мене представљало круну каријере. Дешавало се шта се издешавало, и на мени је да ипак пробам да изборим ту олимпијску норму. Ако се то не догоди озбиљно ћу размислити шта и како даље. Можда у мени проради неки инат, па одложим крај каријере за још коју годину, никад се не зна", у свом стилу је завршио Драган Перић.
Пуно среће у борби са ветрењачама, легендо!
|
|
|
|
|
| |
штампај
пошаљи
